Atelje Talook Umetničke cipele i torbe za prave dame
7. septembra 2018.
Kamen dizajn Ako učinite posao zanimljivim, rad postaje strast
7. septembra 2018.

Betonica Sve je moguće – uz mnogo volje i isto toliko pokušaja

Sa dolaskom Nove godine shvatamo koliko je njen pojam nekada bio zabavniji – nekada smo od nje naručivali psa, dvorac, laserski mač, put u Diznilend. Onda porastemo i tražimo povišicu, finansijsku stabilnost, partnera, duševni mir. Ali ima onih koji se sete da pogledaju unazad i urade nešto sa tim. Borjan Panić ima 24 godine i bavi se programiranjem. U drugoj polovini dana, međutim, preciznu liniju koda menjaju precizno livene betonske saksije neobičnih oblika, a kancelariju menja garaža u kojoj je još kao dečak majstorisao sa svojim ocem.

Borjan: U kući na Voždovcu u kojoj sam odrastao i danas imam svoju omiljenu prostoriju – garažu u kojoj sam, uz oca, učio da majstorišem i pravim svašta rukama. Odatle su kroz godine eksperimentisanja proizašle mnoge ideje, pa tako i prva saksija Betonice. Tokom osnovne škole sam obožavao časove tehničkog obrazovanja i davao sve od sebe da svaki mali projekat koji radimo na času odradim najbolje i najpreciznije moguće. Tako dolazim i do studija, gde sam se odlučio za informacione tehnologije sa akcentom na front end development.

Za one koji se ne razumeju previše u IT – front end je ono što vidimo kada otvorimo neki sajt ili aplikaciju. Na neki način, on predstavlja spregu između dizajnera, koji osmišljava kako to treba da izgleda i samog njegovog funkcionisanja „ispod haube“. To znači da sve mora da bude vrlo temeljno i precizno postavljeno. Sa druge strane, to takođe znači da dok radiš, vidiš rezultate svog rada. Dopao mi se taj osećaj da vidim „uživo“ kako se stvari menjaju dok ja kucam po tastaturi, što je svojevrsni produžetak istog osećaja dok sam se bavio „uradi sam“ projektima u tatinoj radionici. Zato danas front end development predstavlja moj redovni posao, dok se ovaj drugi deo, pravljenje saksija od betona, i dalje događa u istoj radionici.

Betonica

Betonica, foto Stefan Đaković

MF: Kako si došao na ideju da napraviš svoju prvu betonsku saksiju?Borjan: Radio sam na uređivanju svoje sobe pri čemu sam ofarbao jedan zid u sivo. Balans je zahtevao da mi se na radnom stolu nađe neki predmet u istoj nijansi. I nisam bio zadovoljan ničime što sam pronašao – moji estetski kriterijumi nisu dovodili plastiku u obzir – trebalo mi je nešto mat i ukusno. I tako sam posegnuo za svojim idejama. Beton mi je prvi pao na pamet iz prostog razloga što po kući uvek mogu da nađem neke ostatke cementa i peska. Biljka može da bude sjajan kontrast nečemu tako grubom kao što je beton i tako se ideja današnje Betonice bliži svom nastajanju.

Betonica

Betonica, foto Stefan Đaković

Ali onda dolazim do problema kalupa i tu tek kreću muke ali i sama srž čitave priče. Osmišljavajući oblie za saksije, vodio sam se geometrijom koja je dovoljno striktna i precizna a opet zanimljiva – kocka, valjak i šestougao su lepi geometrijski pojmovi čak i sami za sebe. S druge strane, dosta je komplikovano oživeti ih, posebno kada to treba učiniti na tako malom predmetu, pomoću betona. S obzirom da danas zaista možete pronaći sve na internetu, mnogo sam naučio skupljajući savete i prateći tutorijale na YouTube-u – mislim da ne postoji način koji nisam probao da te svoje kalupe sprovedem u realnost.Na kraju sam došao do ideje da u te svrhe iskoristim 3D štampač. S obzirom da se dizajnira pomoću kompjuterskih programa, to mi nije bio stran deo posla, a bilo je i prostora za hiljadu grešaka i prepravki – uopšte nije tako lako kao što zvuči. Ali kada već dođete do procesa štampanja, greškama nema mesta. 3D štampa nije jeftina a meni se dogodilo da mi odmah nakon štampanja jedan od kalupa pukne i ostane sasvim neupotrebljiv. Tu je potrebno sačuvati živce i ne odustati.

Betonica

Betonica, foto Stefan Đaković

MF: Kako je jedna saksija povela priču da preraste u brend?Borjan: Pre svega, u celom tom procesu, nije mi padalo na pamet da odustanem iako mi se ta prva saksija nije nešto posebno svidela. Tako je nastala druga, treća, peta…dok rezultat nije bio solidan. Kao što sam vam ispričao, put do prvih ravih kalupa je bio dug ali sam usput pokupio mnogo dragocenih saveta i naučio svašta. A kada sam već toliko uživao, što ne bih priču napravio ozbiljnom? Vetar u leđa mi je dala i neverovatna reakcija ljudi oko mene, koji nisu mogli da veruju da je u pitanju beton, a ne 3D model kako se čini na fotografijama. Ljudi se oduševe kad uzmu tako savršeno oblikovan predmet u ruke, a onda osete grubost i težinu betona. Još kada naiđu na poneku rupicu ili gromuljicu koja odlikuje teksturu betona, otrkiju pravu draž ovog spoja.

Programiraje je doprinelo tome da budem veoma temeljan, pa sam sa istim manirom započeo i brendiranje. U redu, trebaju nam vizitke, pakovanje, materijali… i sve je moralo da se radi po redu, da se međusobno nadopunjuje i upotpunjuje priču. Naročito je bitna sama prezentacija, fotografija, sajt i sve sam to radio tako da se meni zaista dopada. U isto vreme mi je značilo to što pomoću ove ideje mogu da utičem na ljude oko sebe da sve što zamisle mogu da ostvare sa mnogo volje i isto toliko pokušaja. Kada gradimo lične ideje, izbegavamo da upadnemo u zamku istih dana koji se ponavljaju.

Betonica

Betonica, foto Relja Simić

MF: Gde ljudi mogu da se upoznaju sa Betonicom?Borjan: Još uvek sve ulažem u Facebook i Instagram reklamu kada se radi o marketingu koji za sada zasnivam na manjim ulaganjima, s obzirom da se ljudima dopada i da Betonica sama dolazi do njih. Tako je do mene došla i kafeterija Koffein u čijoj bašti su danas moji radovi. Zatim sam radio i za Bistro bar i to je sjajna prilika da ljudi uživo vide saksije i osete ih. Odziv je neverovatan – ljudi komentarišu, dopada im se, slikaju ih i dele na društvenim mrežama, tako da se priča relativno brzo širi.

Betonica

Betonica, foto Relja Simić

Naravno, tu su i sajt i onlajn prodavnica odakle isporučujemo unutar Srbije. Tim putem su me pronašli i ljudi iz organizacije Sajma nameštaja koji je održan u novembrušto je za mene bilo veliko i lepo iznenađenje s obzirom da je u tom trenutku Betonica zvanično postojala tek četiri meseca. Izlagao sam u delu posvećenom mladim dizajnerima gde sam opet naišao na sjajne reakcije i još veći odziv nakon sajma. Imao sam mnogo divnih situacija – jedan čovek se vraćao nekoliko puta tokom sajma da kupuje sebi, a zatim svojim drugarima i objašnjenjem da sam mu doživotno rešio problem rođendanskih poklona za prijatelje.Poslednjeg dana, kada smo se već pakovali, pojavila se žena koja se vratila sa željom da joj napravim čitave betonske ploče da njima obloži kuhinju. Bio sam zbunjen i objasnio joj da će mi za to trebati mnogo, mnogo vremena, na šta je ona samo odgovorila „polako deco, samo krenite na vreme, ja čekam.“